Ovako izgleda život sa Parkinsonovom bolešću: Žena obolela u 32. godini!

Moj mozak govori telu da se pomeri, ali osećam se kao u živom pesku. To je bilo veoma frustrirajuće, pa nisam ni želela ništa da radim. Zbog toga sam upala u tešku depresiju

Tonja Voker (43) imala je svega 32 godine kada su njene ruke prestale da se njišu dok hoda i kada je izgubila finu motoriku leve ruke.

“Mislila sam da sam se povredila dok sam vežbala. Tada sam taman krenula na jogu, pa sam pretpostavila da sam istegla neki mišić. Ali, kada sam primetila da se funkcije ne vraćaju, znala sam da nešto nije u redu”, kaže ova profesorka prava.

U februaru 2006. godine otišla je kod fizijatra, koji je na osnovu njenih godina i simptoma zaključio da Tonja ima multiplu sklerozu. Poslao ju je kod neurologa, ali on je posumnjao na Parkinsonovu bolest.

“Nisam mogla da poverujem ni u jednu od te dve dijagnoze. Moj suprug i ja smo samo sedeli i slušali lekare, ali smo verovali da greše. Mislim da nismo čak ni razgovarali o tome nakon što odemo iz bolnice”, prisetila se žena.

Uprkos svojim sumnjama, neurolog nije odmah mogao da potvrdi dijagnozu ili joj da lekove. Tonja je želela da zasnuje porodicu, pa joj je lekar rekao da ponovo dođe na pregled kad rodi dete, između ostalog zato što lekovi koji se prepisuju pacijentima sa dijagnozom Parkinsona mogu da utiču na neplodnost.

Alchajmer, visok pritisak, šizofrenija: Rukopis otkriva koje se bolesti kriju u vama!

Foto: Ilustracija / ThinkstockFoto: Ilustracija / Thinkstock

U to vreme, pored fizičkih testova, jedini način da se dijagnostikuje Parkinsonova bolest bio je početak terapije lekovima. Ukoliko pomognu, znači da je dijagnoza ispravna i da bi osoba trebalo da ih pije do kraja života. Tonja je tako nastavila da živi sa svojim simptomima, bez lekova, i ubrzo je ostala trudna.

Nažalost, zbog povećane proizvodnje hormona tokom trudnoće, ukrućenost mišića, ukočenost zglobova, ekstreman umor i problemi sa spavanjem su se pogoršali.

“Nisam čak mogla ni da se obučem bez muževljeve pomoći“, priseća se Tonja.

Nakon što je u junu 2007. godine rodila sina, Tonja je ponovo otišla kod neurologa, koji joj je zakazao najskoriji mogući termin na klinici Mejo – u martu 2008! Tada su lekari odradili dodatne testove, podvrgli je lekovima i na kraju potvrdili dijagnozu na koju je prvi neurolog odmah posumnjao – Parkinsonovu bolest.

Zbog toga što je ova dijagnoza veoma retka u njenim godinama (oko 10 odsto od miliomn ljudi mlađih od 50 godišnje oboli od Parkinsonove bolesti), Tonja i njen suprug nisu mogli nikako da prihvate njenu dijagnozu i činjenicom kakav će im život biti ubuduće. Bila je pod stresom, što je samo pogoršalo simptome, a komunikacija između Tonje i njenog supruga je postala sve slabija.

“Bila sam zauzeta radeći kao pravnik, moj suprug takođe, pa samo se nekako “zaglavili” i prosto ignorisali situaciju. Nikome nisam rekla za moju bolest osim najbližoj porodici. Sa suprugom sam malo razgovarala, jer zapravo nismo znali šta jednom drugom da kažemo. Nismo uspevali da prihvatimo koliko je dijagnoza zapravo ozbiljna”, kaže Tonja.

Znali su samo da umire, ali ne od čega: Telo joj bilo potpuno zatrovano nečim što svi jedemo!

Foto: Ilustracija / ThinkstockFoto: Ilustracija / Thinkstock

Godinu dana kasnije, lekar joj je smanjio dozu lekova, kako bi se nuspojave, poput nekontrolisanih pokreta, ublažile. Nažalost, to je dovelo do još veće ukočenosti na levoj strani tela.

“Prsti su mi se uvili, a ruka mi je samo visila sa strane, kao da sam imala moždani udar. Zapravo, godinama uopšte nisam koristila tu stranu tela”, priča ona. Ubrzo je primetila i veliku usporenost.

“Moj mozak govori telu da se pomeri, ali osećam se kao u živom pesku. To je bilo veoma frustrirajuće, pa nisam ni želela ništa da radim. Zbog toga sam upala u tešku depresiju“, iskrena je Tonja Voker.

2013. godine, Tonja je gledala smrti u oči i konačno shvatila da ne može tako da živi. Tokom vožnje sa petogodišnjim sinom, njeno desno stopalo se iznenada okrenulo za skoro 90 stepeni. Zbog ukočenosti nije mogla da ga pomeri, pa je brzo prebacila levu nogu na papučice automobila i nekako uspela da zaustavi auto i popije lek.

Ovaj događaj joj je stavio do znanja da svojim ponašanjem ugrožava život svog sina, sebe i ljudi oko nje.

Ponovo se obratila lekaru i stavljena je na listu za operaciju duboke moždane stimulacije. Tokom zahvata, lekari ubacuju elektrode u deo mozga koji kontroliše motoriku, a zatim i generator nalik bajpasu u grudni koš, koji šalje električne signale elektrodama. Rečeno joj je da bi to trebalo da ublaži njene simptome.

“To je bilo pred moj 40. rođendan i odlučila sam da mi operacija bude poklon. Znala sam da je to prava stvar”, priseća se žena.

5 znakova podmukle bolesti: Žene, oprez, simptomi su slični menopauzi!

Foto: Ilustracija / ThinkstockFoto: Ilustracija / Thinkstock

Ova operacija zahteva da pacijent bude u svesnom stanju, kako bi lekari mogli da prate reakciju i budu sigurni da su ubacili elektrode na pravo mesto u mozgu.

Kao da je neko pritisnuo prekidač. Ubrzo mi se leva noga potpuno opustila i ponovo sam mogla da pomeram prste. Bilo je divno”, opisala je Tonja.

Mesec dana nakon operacije, Tonja se vratila na posao i od tada se trudi da što više ljudi čuje njenu priču, kako bi uspela da pomogne nekome ko je oboleo od Parkinsonove bolesti u mladosti, kao ona.

Nažalost, Tonja je 6 meseci nakon operacije počela ponovo da oseća iste simptome, sada na desnoj strani. Lekari su znali šta jedino može da joj pomogne, pa je podvrgnuta istoj operaciji, sa usađivanjem elektroda u desnu stranu mozga. tada su svi simptomi konačno popustili. Pila je 20 pilula dnevno, a sada pije 9, a počela je ponovo da se bavi fitnesom.

“Pre operacija, bila sam neopisivo umorna. Sada mi i vežbe pomažu da ublažim simptome. Imam energije, igram se napolju sa sinom, vozim bicikl, trčim. Čak idem na boks dva puta nedeljno“, zadovoljno kaže Tonja.

Ipak, lekari kažu da je i dalje teško predvideti šta će se događati sa Tonjinim zdravljem.

Nadam se da će biti leka. Do tada ću se truditi da se svakog dana probudim i budem srećna i zahvalna Bogu za ono što imam”, zaključuje ona i poručuje svima koji žive sa ovom teškom bolešću:

“Morate da se borite svakog dana i ne smete da dopustite da vas bolest nadvlada, jer će sigurno pokušavati, i to svakog dana. Znajte da niste sami i da postoji način da poboljšate svoj život. On se ne završava samo zato što vam je lekar na papiru napisao Parkinsonova bolest“.

izvor:kurir

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *